Ako me sjećanje dobro služi, od kad znam za sebe, tokom nekih filmova plakala sam kao da sam upravo isjeckala pola kile crnog luka!
Nije bilo važno da li sam kod kuće, u bioskopu, sama ili u društvu, jednostavno, potoci suza su bili nezaustavljivi kada god gledam dirljive ili emotivne filmove.
Tako je i danas, i da vam kažem, ne osjećam nikakvu sramotu zbog toga.
Savršeno smireno priznajem da sam plakala pred porodicom, prijateljima, momkom, pa čak i potpunim strancima, tokom bezbroj filmova.
Uostalom, da li biste mogli okriviti bilo koga što je prolio suze kad Mufasa umre u "Kralju lavova"?
A ako se ne ugušite u suzama tokom "Sjeti se Titana", pitam se jeste li vi čovjek ili robot?
Istraživanja pokazuju da je oko 92 posto ljudi zaplakalo tokom barem jednog filma. Tako da, očigledno nisam sama kad je riječ o jecanju u bioskopu .
I pored toga, činjenica je da su mnogi ljudi i dalje uvjereni da je plakanje odraz slabosti. To posebno važi za muškarce, koji odrastaju slušajući stvari poput "dječaci ne plaču", što ih navodi da misle da je bilo šta drugo osim stoicizma potpuno neprihvatljivo.
Ali, bez obzira na kontekst, niko od nas ne bi trebalo da skriva suze. Ne postoji ništa sramotno vezano za plakanje, to je jedna od stvari koja nas čini ljudima.
Ponosite se svojim suzama jer postoje dokazi da plakanje tokom filmova ima brojne skrivene pogodnosti i može nas učiniti saosjećajnijima, druželjubivijima i velikodušnijima.
Empatija je vitalni aspekt emocionalne inteligencije - sposobnost koja je krasila velike vođe i vrlo uspješne pojedince.
Drugim riječima, ako plačete tokom filmova, vjerovatno ste fantastični s ljudima i emocionalno ste snažna osoba, što dodatno opovrgava pretpostavku da je plakanje znak slabosti.
Empatija nas čini boljim i jačim ljudskim bićima.
Istraživanja pokazuju da fikcija, bilo u književnim ili filmskim oblicima, značajno poboljšava sposobnost ljudi za empatiju.
Ovo ima smisla, jer nam istinski prijemčiva fikcija dopušta da zakoračimo u cipele likova i zamislimo drugačiju stvarnost, možda mnogo težu i goru od naše.
S druge strane, postajemo otvoreniiji, sa više razumijevanja i saosjećanja u našim interakcijama s drugim ljudima.
Da pozajmim od Rogera Eberta:
Živimo u prostorno vremenskoj kutiji. Filmovi su prozori na njenim zidovima. Oni nam dozvoljavaju da uđemo u druge umove, ne samo u smislu identifikovanja sa likovima, iako je i to važan aspekt, već nam daju mogućnost da vidimo svijet onako kako ga druga osoba vidi.
Mnogo toga ima veze i sa načinom na koji su naši mozgovi satkani.
Filmovi su osmišljeni tako da utiču na nas na emocionalnom nivou i često u tome uspijevaju.
Kada gledamo filmove sa jakim emocionalnim sadržajem, on oslobađa oksitocin - moćan hormon koji se takođe ponaša kao neurotransmiter u mozgu.
Oksitocin je ono što nam pomaže da se povežemo sa drugim ljudima i primorava nas da budemo empatičniji, nježniji, pouzdaniji i nesebičniji pojedinci.
Paul J. Zak, neuroekonomista u Claremont Graduate School, svjetski je poznat stručnjak za oksitocin, koji je nazvao "moralnim molekulom".
U eksperimentu koji je sproveo jedan od njegovih diplomiranih studenata, učesnicima je prikazan video iz dječje bolnice St. Jude u Memfisu, Tn.
Jedna polovina grupe je vidjela dio videa u kojem otac govori o IV stadijumu raka mozga njegovog sina Bena, dok je druga polovina gledala dio u kojem su Ben i njegov otac posjetili zoološki vrt.
Dio videa u kojem se razgovaralo o Benovom raku bilo je teže pratiti i, stim u vezi proizveo je mnogo emocionalniju reakciju.
Međutim, učesnici koji su ga odgledali pokazali su povećanje od 47% oksitocina u krvi, koji je, što se takođe pokazalo, promijenio njihovo ponašanje na pozitivan način.
Nakon toga, svi učesnici su bili zamoljeni da donesu odluke vezane za novac i druge ljude.
Ispostavilo se da su pojedinci koji su gledali emocionalniji segment bili velikodušniji prema strancima i davali novac u dobrotvorne svrhe.
Interesantno je da su i oni koji su donirali novac bili očigledno sretniji od onih koji nisu.
Sve ovo sugeriše da tokom emocionalnih filmova plačemo zbog oksitocina, što čini da se osjećamo više povezano sa likovima, dok istovremeno povećavamo nivoe empatije, altruizma i lične ispunjenosti.
Kako Zak objašnjava:
Oksitocin nas čini osjetljivijim na društvene znakove oko nas. U mnogim situacijama, socijalni znakovi nas motivišu da se angažujemo da pomognemo drugima, posebno ako druga osoba treba našu pomoć. ... Dakle, idite pogledajte film, nasmijate se i isplačite. To je dobro za vaš mozak, i samo vas može motivisati da učinite pozitivne promjene u vašem životu i u životima drugih.
AKO OČI SU PROZOR DO DUŠE, SUZE SU ČISTAČI: ČUVAJU STVARI U PERSPEKTIVI.
Suze su divna manifestacija potencijala i dometa naših emocija, jer ih proizvodimo tokom vremena velike boli i pretjerane radosti.
Postoji razlog zbog kojeg mnogi od nas posežu za maramicama ne samo tokom duboko dirljivih i tužnih filmskih scena, već i kod radosnih i srećnih.
Nikada ne treba da zanemarujemo svoje emocije ili da zadržavamo svoja osjećanja, jer ih tako nikada nećemo iskusiti.
Češće nego što mislite, plakanje je dobro za vas. Može biti vrlo katarzično i pomaže da smanjite stres, često pružajući podsticaj našem raspoloženju.
„Neplakanje“, to jest uzdržavanje od plakanje dokazano povećava stres jer sakuplja i nagomilava emocije, što na kraju može imati negativan uticaj na naše fizičko zdravlje.
Da ne spominjem da bez suza mi bukvalno ne bismo mogli da vidimo. One nam pomažu u održavanju vida pružanjem vitalnog podmazivanja naših kapaka i očnih jabučica.
Jednostavno rečeno, suze nam pružaju vid i snagu u figurativnom i doslovnom smislu, ili kao što je Victor Hugo jednom rekao:
Oni koji ne plaču, ne vide.
Izvor: Sa www.elitedaily.com prevela i prilagodila Jelena Vukić
Foto: Universal pictures, dailymail.co.uk, psychologytoday.com
-200x200-rez.jpg)
